Први помен Основне школе у Прековцу cpећe се у документима Архива Југославије, где пише: „Школски надзорник Среза Гњиланског Миленко Брајовић 14. 2. 1928. године под број 361, дао је предлог Обласном школском одбору у Врању, да се обрати код Министарства просвете за формирање Школске општине Прековачке за села Прековце, Манишинце и Зебинце са седиштем У Прековцу, издвајањем из досадашње Општине школске Бостаначке“. Овај предлог је прослеђен Министарству просвете 8. 4. 1928. године.Обласни школски одбор у Врању потврдио је Одобрење за формирање нове Прековачке школске општине, у коме пише: „Сходно чл. 74. тач. 5.и 18. Закона о народним школама и наредбе О.Н.Бр. 26921/24 одељак I алинеја 3, 5, 10и 15 и акта Обласног школског одбора Врањске области бр. 31/28, а по чл. 64. тач. 6. због удаљења школе. Школа ће бити на средокраћи села, јер од Бостана до Прековца има 5,5 км, до Манишинца 5, а ове ће имати упола мање, од Бостана до Зебинца има 7 км, а од Зебинца до Прековца само 4 км. У образложењу помоћника министра просвете М. Јовића пише: На предлог Обласног школског одбора Врањске области бр. 414 од 30. 4. 1928. а на основу чл. 21. тач. 6. Уредбе о месним и обласним школским одборима, као и чл. 64. Закона о народним школама Одобравам да се села: Прековце, Манишинце и Зебинце издвоје из Школске општине Бостанске иобразују засебну која hе се звати Прековачка школска општина“. Ово Одобрење је под бр. 40100 протоколисано 8. 5. 1928. у Одељењу за основну наставу Министарства просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Београду. Међутим због незаинтересованости надлежних да благовремено створе услове за рад нвродне школе у Прековцу, ова школа очигледно није ни почела са радом, јер касније нема никаквих извештаја о њеном раду. Тако да је прва школа у Прековцу почела са радом тек након Другог светског рата.
Недовршени задружни дом из времена колективизације Прековцу, на заравни званој Куртино поље адаптиран јe за рад школе и ту школа ради од 15. децембра 1951. године до данашњих дана. Преселивши се из приватне куће Трифка Савића у махали Тиринчани, код Прековца, где, јe првобитно започела свој рад 1949. године, први курир биоје Душан Савић. Школа је направљена од зидина, при том је уређен и стан за учитеља у истом објекту, залагањем Тодора из Прековца, Ђорђа Станојевића, председника Општине Бостане, Саве Алексића, директора школе у Бостану, Живка Максимовић, председника и Трајана Стојковић, секретара Месног одбора Прековца и осталих мештана који су добровољно радили на уређењу школе, посебно залагањем тадашњег учитеља Драгише Поповића из Гњилана, који је узео свој псеудоним управо по раду у месту, као Боби Прековачки и касније као писац написао преко десетак књига.
Из школског летописа може се видети да је Основна школа у Зебинцу почела са радом 23. 12. 1946. године. Прва учитељица била је Благица Рајчић из Гњилана. Школа је радила у приватној кући Душана Трајковића (Корчини). Власник зграде био је уједно и курир школе. Постојао је само први разред. Радило се у једној просторији. Благица Рајчић организовала је и течајну наставу за описмењавање одраслих. У први разред су се уписивала и много старија деца, jер је био рат и није било школе пре рата, зато се нису ни школовали, осим изузетака деце имућнијих родитеља која су похађала школу у Бостану, једине тада постојеће.
Први ученици били су: Васић Трајко, Васић Срећко, Васић Владимир, Гигић Стојадин, Ђокић Новица, Јовановић Србољуб, Јовић Олга, Костић Славојка, Костић Живојин, Костић Живка, Костић Цвијета, Михаиловић Милица, Михаиловић Анђелина, Милановић Живојин, Милановић Александар, Марковић Бранислав, Марковић Антанас, Стојковић Миладин, Стојковић Добривоје,Стојковић Драгивоје, Стојановић Стојан, Савић Радо, Стојадиновић Ђорђе, Симијоновић Драгутин, Симијоновић Тривко, Станковић Радомир, Сентић Богдан, Станисављевић Милунка,Стевић Мирса,Трајковић Благоје, Тодоровић Радомир, Филимоновић Бошко. Укупно 32 ученика, од којих 7 понављају разред. Ово је списак ученика четвртог разреда, узет из Уписнице за школску 1949/50 годину, што значи да је број ученика био знатно већи када су они били у првом разреду јер се пуно понављало, и многи од њих су и напустили школу, јер су већ и онако много престарели. Сви ови ученици рођени су од 1935. до 1939. годишта, а ако се има у виду да је почела школа 1946. године, значи да су деца почела да уче у једанаестој години.
Ова прва генерација ученика добила је на крају четвртог разреда сведочанство и онда се уписивали у пети разред у школи у Бостану, ко је хтео, јер једино тамо је постојала школа за више разреде. Мали број од њих је настављао даље. И касније генерације ученика из ове школе настављали су пети разред у Бостану.
Школске 1947/48. године била су два разреда (први и други) али је 7.октобра настава била прекинута, због премештаја учитељице у Гњилане. Школска година је настављена тек 12. јануара 1948. године када је дошао учитељ Србољуб Ничић, који је био премештен у ову школу из села Гораждевца, Срез пећки. Овај учитељ радио је и следеће школске 1948/49. г. до 23. фебруара 1949. г. када га је заменио Душан Бјелогрлић, учитељ из Суботице, који је завршио школску годину. Школске 1949/50 4. октобра 1949. г. дошао је Богољуб Влаховић си Куле, Срез кулски, Округ суботички. Прешло се са радом у кући Благоја Максимовића (махала Бубанци) највероватније због простора и можда бољих услова. Курир је био Милан Костић. Тада су постојала четири разреда. Ове школске године изашла је прва генерација ученика која је добила сведочанство и рачунало се да је завршила малу матуру.
Школске 1950/51. године сигурно није било ништа значајније па није ништа записано. Школске 1951/52. године радило се од 10. септембра и даље у кући Благоја Максимовића. Учитељ је био Живојин Стојановић из Горњег Макреша М.Н.О. Бостане, Срез гњилански. Дошла је и учитељица Персида Васић 05. октобра 1951, тако да су тада радила два учитеља. Током 1951. године на средини села, започела је изградња школске зграда, са две учионице и једним учитељским станом. Градили су је мештани села Зебинца и Манишанца уз помоћ државе.
Зграда je завршена 1952. године и према запису У Летопису школска1953/54 година је отпочела са радом у државној згради, прецизније 7. октобра 1953. године. Курир школе био је Томислав Јовић. Током 1952. године уместо Живојина Стојановића, који је отишао на дошколовање у Призрен, дошао је Момчило Марјановић из Пећког среза, а уместо Персиде Васић, која је стављена на располагање Савету за просвету и културу Н. Р. Македоније, дошао је Станоје Власачевић (он је записао ове податке) и они нису остали дуго. Школске 1953/54. године наставу су организовали Драгомир и Златија Гавриловић, од 7. октобра 1953. године. Школа се тада звала Основна народна школа, (више података из књиге Летописа нисмо нашли, или није вођена или се изгубила, већ надаље, користимо податке узете из других докумената).
Школске 1955/56. године радила је учитељица Марица Шопић из Липљана. Број ученика из године у годину био је све већи. Школске 1956/57. године дошао је учитељ Мирослав (Мира) Димић из Гњилана, који је уједно био и управитељ школе а са њим је радила његова супруга. Мира Димић радио је школске 1957/58. и 1958/59. године. Школске 1959/60. године у Зебинце је дошао учитељ Станимир Илић из Бинча код Витине. Он је био и управитељ школе. Радио је једино он и имао 93 ученика. До ове школске године радила је као самостална Српска основна школа.
Ово су подаци из школског летописа за рад Основне школе у Извору: Школа у Извору је отворена 1949. године и радила је најпре у кући Аранђела Перића, кратко, а онда се прешло са радом у кући Михаила Вучковића у махали Сврачак. Прва учитељица била је Милосава Глигоровић из Гњилана, која се убрзо разболела од ТБЦ и морала да напусти и оде на лечење у Гњилану. На њено место дошла је учитељица по имену Косара, која се задржала до пред крај школске године, па потом учитељ Миливоје Влаховић, који је завршио школску годину и превео децу у други разред.
Први ђаци били су: Арсић Влаинка, Арсић Живко, Вучковић Радомир, Јовановић Стојко, Јовановић Данка, Перић Данка, Вучковић Благоје, Ђокић Данка, Арсић Ратка, Ајети Имер, Ајети Ахмет, Богдановић Велибор, Вучковић Војислав, Ђорђевић Трајан, Маринковић Живко, Младеновић Божидар, Маринковић Станко, Милошевић Милица, Митић Стана, Перић Никола, Перић Влајинка, Стевић Стојко, Стојковић Драгутка, Стојковић Спаса, Стојковић Живко, Савић Слободан, Тасић Чедомир, Анђелковић Живко, Мирковић Младена, Ивковић Видосава, Ивковић Србољуб (27 ученика). Ученици су били различитог годишта рођења (од 1937-1940. године). Ова генерација завршила је четврти разред школске 1952/53. године и добила јe сведочанства са потписом управитеља школе, оверена печатом двојезичним натписом (српски и албански); „ Народна Република Србија, Аутономна Покрајина Косово и Метохија, Основна школа Извор, Срез гњилански“. И онда су се неки од њих уписивали у пети разред, у Бостану, где је постојала осморазредна школа или у Прековцу, где је те године био покушај да се отвори пети разред.
Друге школске 1950/51. године, учитељ Миливоје Влаховић био је позван на одслужење војног рока, па је морао да напусти рад. На његово место дошао је Ранко Јовковић, који је водио први и други разред.Он је живео ту са супругом и двоје деце до 20. децембра 1956. године, када је био премештен из Извора у Прековце, а у Извор је дошао Андреја Петровић, који је био уједно и управитељ школе водио је први и други разред са 63 ученика. Радило се полудневно. Курир школе био, јe власник куће Михајло Вучковић, он јe био уједно и кувар, јер тада је радила ђачка кухиња. Деци се кувало млеко, пиринач, давао се маргарин,сир,хлеб се доносио из Новог Брда а доносили си га родитељи и курир школе. Свако од родитеља је знао када му је ред и одлазио да преузма хлеб. Андреја Петровић радио јe сам школске 1952/52. године са свим разредима као и његов предходник, Ранко Јовковић. Зграда у којој се радило није одговарала за школску зграду,али грађани нису били у могућности да својој деци саграде школску зграду,јер су у то време радили на изградњи Задружног дома (Дома културе) у Прековцу, који ћe касније бити заједничка централна школа.
Школске 1953/54. године на дужност су се јавили Андреја Петровић и Ненад Алексић који су закаснили са почетком наставе због полагања дипломског испита. Настава јe отпочела 23. септембра 1952 године, а завршена је 20 јуна 1954. године. Било је уписано 58 ученика. Полугође је завршено 15. јануара 1954. године и распуст је трајао до 31. 01. 1954. године. Зима је била веома тешка и због епидемија грипа прекидало се са радом, па је школска година продужена за 10 дана, по одлуци Народног одбора Скупштине општине и Савета за просвету културу. Савет за просвету културу јe постављао, премештао, именовао и разрешавао учитеље и управитеље школе, тако да тада наставно особље није бирало место већ је ишло тамо где је потребно.
Школске 1954/55. године учитељи Андреја Петровић и Ненад Алексић били су позвани на одслужење војног рока. Обојица су били из пиротске учитељске школе. Њих су заменили Јован Мадић и Јован Ђорђевић, оба из пиротске учитељске школе и они су продужили рад у приватној кући Вучковића. Уписано је 68 ученика. Учитељ Мадић радио је са првим и трећим разредом, а Ђорђевић са другим и четвртим разредом. Школски одбор са председником Радетом Митићем и члановима Сарафином Стојковићем, Драгом Димићем, Славком Милићем, Шерифом Госаљцијем 1954. године донео је одлуку о почетку изградње школске зграде на средини села, на месту званом Голема ливада, ту се и данас школа налази. Са радом се почело марта месеца, када су мештани почели са копањем темеља. Зграду су градили добровољним радом грађани села и тадашња власт овог краја. Активно се радило, посебно су се ангажовали учитељи Ђорђевић и Мадић, потенцирајући, стално на свим скуповима и у сваком разговору са људима, значај подизања школске зграде. Изградња је трајала до краја школске 1954/55. године, осим малтерисања и патосирања. Изграђене су две учионице, ходник и стан за учитеља. У току школске године а по службе Јован Мадић биоје премештен у Зебинце. У Извору је радио само Јован Ђорђевић са сва 4 разреда, пре подне са другим и четвртим, по подне са првим и трећим. До тада управитељ школе је био Јован Мадић, а са његовим првим преласком, дужност управитеља преузео је Јован Ђорђевић. И даље се радило у приватној кући, под веома тешким условима, али се постизао веома добар успех и од инспекције се добијала оцена „у потпуности задовољава”.
Школске 1955/56. године учитељ Јован Ђорђевић (дошао 25. августа) почео je да ради 1.9. 1955. са сва 4 разреда, а пет дана касније долази нови учитељ, Божидар Милетић, из призренске учитељске школе као стипендиста али без дипломског испита.Ђорђeвић јe водио први и трећи разред, а Милетић други и четврти. Од 10.9. 1955. Ђорђевић је отишао на одслужење војног рока, Милетић је прихватио управитељску дужност и радио, јe са сва 4 разреда у приватној кући у Сврачку. Beћ 26. 09 1955. године дошао јe учитељ Божидар Мирић, из призренске учитељске школе, недипломирани. Водио је први и трећи разред до краја школске 1955/56. године Уписаних ученика било јe 69. Од 22. децембра 1955. године почиње настава да се изводи школској згради, зато се тај дан узима као Дан школе (и прославља се сваке године почев од 1955. па и касније када је била у саставу школе у Прековцу све до 1980. г). Прославу су организовали Школски одбор са учитељима. На прославу су се одазивали сви сељани, узимајући учешће новчано и материјално, а највећа вредност је била њихова присутност. Обавеза учитеља је била да припреме програм и народно весеље, што су радили са посебним задовољством. Тада се број ученика повећao, jер су до тада ученици из махала: Танки забе, Миљковци и Димовићи ишли ушколу у Бостане, отад долазе у школу у Извор и број ученика се попео на 84. Прву прославу у част уласка у државну школску зграду организовали су учитељи Милетић и Мирић. Помоћни радник није био више Михајло Вучковић већ је Славко Ивковић.
Школска 1956/57, година је отпочела касније, за 15 дана зато што су планирани учитељи били на одслужењу војног рока, Јован Ђоревић и Сретен Цветковић, који су се из војске вратили 14. односно 17. септембра, обојица били су из пиротске учитељске школе са искуством, а предходни учитељи су премештени у Прековце. Управитељску дужност примио је Јован Ђорђевић од Милетића. Школске просторије нису биле патосиране, па су онда добијене даске за патосирање, обављен је тај посао, а у дворишту су посађене јабуке, крушке и друго дрвеће. Тада је радила ђачка кухиња. Курир школе припремао је и делио храну ђацима. У школи су се гајиле кокошке, а приход од тога се користио за потребе школске кухиње и за помагање сиромашних ученика.Огрев је набављао Школски одбор. Постигнут је врло добар успех ученика, па је због тога Сретен Цветковић у школској 1957/58 години ради побољшања успеха премештен у Јасеновик, а на његово место дошла је Марица Баловић, са „домаћичком” учитељском школом из Прокупља, водила је други и четврти разред а Јован Ђорђевић први и трећи разред. Било је 105 ученика.
У овој школи наставу су похађала и деца из Лабљана, јер тамо није било школе за српску децу, они су долазили од самог формирања школе. На почетку школске 1957/58. г. преграђен је ходник и направљена је канцеларија, која је у прво време служила за смештај робе Црвеног крста. Јован Ђорђевић радио је до краја школске године, Марица Баловић 30.4. 1958. године узела је неплаћево одсуство ради припремања дипломског испита, јер је била недипломирана н није се враћала до краја, а са сва 4 разреда радио је Јован Ђорђевић. Те године је било уписано 105 ученика од којих су била З ученика албанске националности, који су напустили школу и остали неоцењени, до краја су остала 102 ученика. Од тог броја 14 ученика било је са слабим успехом и понављало је разред. Школска 1958/59. година је почела на време, 6. септембра 1958. године. Радио је један учитељ, Јован Ђорђевић, до краја школске године Те године било је укупно 95 ученика. Завршило је 76 ученика, а 19 јe ученика понављало je разред.
У школској 1959/60.години било је уписано 98 ученика. Јован Ћорђевић. До 1958. године наставно особље је распорећивао на радна места од стране Савета за просвету и културу Среза гњиланског тада се доноси Закон о оглашавању слободних радних места и пријављују се кандидати, прима их Управни одбор, и даље има удела Савет за просвету и културу општине. Баш због тога, можда, у Извору ради и школске 1959/60. године један радник, Јован Ђоpђeвић, а школске 1960/61 долази Недељко Мијалковић из околине Пирота са 8 разреда гимназије. Пошто јe био сасвим далеко од просветне струке Јован Ђорђевић додељује му да ради са другим и четвртим разредом, Тада јe донет Закон оцењивању, па оцена 2 постаје прелазна, тако да, јe те школске године број поноваца много мањи. Од 98 ученика колико је било уписано 92 ученика положило је разред. Школске 1960/61. године дошло је до интеграције школе у Извору, са школом у Прековцу и отад је ово Издвојено одељење централне школе, мада многе ствари наставља да ради и одлучује посебно за себе, што сведоче записници са седница школског одбора када одлучују самостално о некаквој изградњи, помоћи некој, прославама и друго. Из редова чланова Школског одбора делегирају по 2 члана за Централни Школски одбор (како пише у записнику). Примопредаја је вршена и између курира и управитеља, када је управитељ одлазио на годишњи одмор, записнички је предавао целокупну школску имовину куриру на чување а овај управитељу по повратку са одмора.
До отварања школе у Прековцу ђаци из Прековца су ишли (ко је хтео) у Извор, Зебинце или Бостане. Школске 1950/51. године отворен је био само први разред, а упсана су била одрасла деца од 1937-1940. годишта. Први ученици су били : Јовановић Владо, Јовановић Живорад, Јовановић Добринка, Јанићијевић Драгица, Митровић Милан, Николић Влајинка, Николић Милан , Николић Добринка, Николић Назланка, Павић Љубомир, Перић Јагодинка, Пешић Босиљка, Павић Дена, Павић Дивка, Павић Добрила, Пешић Трајан, Стаменковић Велибор, Стојановић Љуба, Стојановић Станко, Дамјановић Стајко, Стојановић Велика, Серафимовић Велибор, Стојановић Китан, Стојановић Младен, Савић Станко, Савић Стана, Стефановић Добринка, Стојановић Перса, Милић Живка, Стефановић Живоин, Симијоновић Србољуб, Пауновић, Живко, Стојановић Пера, Трајковић Стојан, Стојановић Ђорђе, Стојановић Горица, Трајковић Ђурђевка, Трајковић Десанка, Мирковић Драган, Стојановић Чедомир,Стефановић Божидар, Стојановић Живорад, Живић Славко, Тасић Тома, ФилиповићСтојан, Живић Воин, Ђорђевић Десанка, Павић Миленко, Мирковић Блажа, Николић Мирославка, Митровић Живко, Спасић Живоин, Јовановић Десанка, Јовановић Благоје, Николић Данка, Митровић Добринка, Николић Живка, Стојковић Младен, Стојановић Новица, Марковић Новица, Митровић Златка. Укупно 64 ученика. Многи од њих нису похађали наставу до краја или од почетка или су долазили повремено, па је велики број остао неоцењен или је понављао разред.
Радило се у једној соби од 16 квадрата, висине 185 цм осветљеној са два веома мала прозорчића, са шипкама на њима, а та просторија је била и трпезарија и спаваона за учитеља. Први учитељ је био Љубисав Јакшић, но он је остао само 15 дана и премештен је, а на његово место је дошла учитељица, Ћирка Михаиловић из Гњилана. Она је радила до краја школске године 1950/51. и тако су деца преведена у други разред. Нову школску годину 1951/52. почела је поново учитељица Ђирка и радила је до 25. 09. 1951. када је била премештена, а на њено место је дошао Драгиша Поповић из Гњилана, дипломирани учитељ (чије податке и користимо јер је веома педантно писао и записивао). И учитељ Драгиша је радио у приватној кући. У то време се на средини села градио задружни дом који никада није употребљен за сврхе за које је подигнут. Захтевано је да се оспособе просторије за потребе школе. Дозвољене су две просторије, за учионице и једна за стан учитеља и канцеларију. Те су просторије завршене 12. 12. 1951. године. Како се није могло радити у једној просторији од 16 квадрата са великим бројем ученика већ су се 14. 12. 1951. године уселили у државну зграду (Задружни дом). То су просторије на улазу у школско двориште, учионице нижих разреда и библиотека. Услови за рад су били веома тешки, јер су зидови били још влажни и целе зиме се цедила вода, а то је узрок касног малтерисања, а овде зима рано наступа и касно одлази. Али ипак се , како је записао Драгиша Поповић, може рећи да је боља просторија за рад од оне у којој је до тада била смештена школа зато што је и учионица и канцеларија виднија, јер су прозори бољи и већи, а и саме просторије веће и подесније за рад.
У пролеће 1952. године Савез пионира школе направио је пионирску башту и ногометно игралиште. Већ је био много бољи живот пионира за време одмора, јер им је двориште велико и може да послужи за сваку сврху. Курир школе био је Марковић Ђорђе из Прековца. Он је био уједно и кувар, поштар, чистач и све. Школска 1951/52. година је завршена 10. јуна 1952. године, а нова(трећа)школска година 1952/53. је почела првог септембра да би за 15 дана била прекинута(15. 09.) зато што је учитељу на главу пао малтер са плафона и повредио га. Према причању тадашњих ученика, сећају се тог догађаја као велике драме за њих, јер су свога учитеља онесвешћеног изнели из собе у којој је спавао. Када су деца дошла у школу, учитељ се није појавио, онда је курир, ушао и звао веће и снажније ученике, да га изнесу и однели га на леђима у Ново Брдо, код лекара тако да је морао да буде на боловању 15 дана и настава се није организовала, јер је био само један учитељ. Но 1. 10. 1952. године. вратио се на посао и ради до 20. 12. текуће године када бива премештен у Влаштицу, Гњилански срез. На његово место дошао је учитељ, Ранко Јовковић који је до тада радио у основној школи у Извору. Овај учитељ са четворочланом породицом био је смештен у канцеларију, 16 квадатрата површине.
Школску 1953. /54. годину организовали су још два квалификована учитеља из пиротске учитељске школе, бугарске националности, Николов Васил и Зарков Васил. Николов Алексе Васил рођен 15. јула 1928. г. у селу Високи Одоровци, срез Димитровград. Скојевац од 1948. г. а члан СК од 1950. Одслужио војску. Водио је први и трећи разред. Зарков Васил рођен 1933. г. у селу Држине димитровградске. Није одслужио војни рок и како је записано “успешно ради за пријем за члана СК”. Води други и четврти разред. Оспособљене су још две просторије , две учионице и две канцеларије уједно и станови за учитеље. Управитељ је Јовковић Ранко. Ученика је било много а клупа и наставних средстава мало. Први пут је 23. 09. 1953. г. отворен и четврти разред и школа је имала 75 ученика. Сви су они сложни и јединствени у решавању задатака. Били су бистри али им материјални услови нису дозвољавали да се физички довољно развијају. Од школске 1953/54. г. отвара се пети разред, а долазе деца из Извора и Зебинца, укупно 21 ученик. Први ученици петог разреда су: Арсић Влајинка, Андријевић Влаинка, Андријевић Србољуб, Вучковић Благоје, Васић Витомир, Вучковић Војислав, Вучковић Радомир, Васић Славојка, Костић Младена, Живковић Благоје, Милановић Милева, Марковић Тихомир, Николић Влаинка, Стевић Стојко, Савић Слободан, Стојановић Слободан, Трајковић Велибор, Тонић Велибор, Филиповић Велибор, Филиповић Никола, Филић Стана. Сви су они из Зебинца и Извора а није било ученика из Прековца зато што је у Прековцу ове године први пут отворен четврти разред. Наставу у петом разреду изводе учитељи Васил Николов и Васил Зарков. При крају школске године разред се расформирао, зато што су ученици у пролеће почели нагло да напустају, како је записано да би чували стоку и радили пољске радове, тако да је ова прва генерација петог разреда, била само неуспели покушај.
У школској 1954/55. години поново је отворен пети разред, радала су 4 наставника, Васил Николов, Васил Зарков, Станковић Миодраг, који је радио и током 1953/54. школске године када је управитељ био Јовковић Ранко. Од 15 септембра 1954, Миодраг Станковић и Зарков Васил отишли су на одслужење војног рока, а дошла је Николова Василка, учитељица бугарске националности. Тада су радили Николов Васил и Василка. У пети разред су били уписани ученици из Зебинца, Извора и Прековца, укупно 43 ученика. У петом разреду хонорарно предају учитељи Васил и Василка. Васил предаје: српски језик, географију, фискултуру, цртање, морално васпитање, а Василка зоологију и математику. Управитељ школе је Николов Васил. Први ученици прве генерације петог разреда шестогодишње школе основан 1954/55. године су: Васић Војин, Васић Добривоје, Васић Слободан, Вучковић Војислав, Ђокић Данка, Имери Имер, Јовић Воја, Јовановић Драгица, Максимовић Тодор, Мирковић Благоје, Маринковић Стана, Николић Воја, Николић Мирославка, Перић Лепка, Павић Десанка, Павић Добрила, Павић Љубомир, Павић Миленко, Свилановић Миливоје, Савић Стана, Стојановић Десанка, Спасић Живоин, Стојковић Младен, Стојковић Т. Живоин, Стојковић Драгутка, Симијоновић Драгутин, Вучковић Благоје, Вучковић Раде, Јанковић Чедомир, Костић Милан, Павић Благоје, Николић Милан, Стојановић Китан. Од новембра 1954. г. почињу да долазе деца из Слатине, до тада су ишла у Зебинце, али им је овамо било ближе.
Школске 1955/56.г. формиран је и шести разред. У овој школској години наставници су били: Милован Станковић, Радосав Шљивић, Благоје Лилић, Тугомир Радовановић. Управитељ школе био је Милован Станковић. Станковић и Шљивић уједно су водили и ниже разреде. Шестогодишња школа била јe кратког века и престала je да ради, тако да су ученици опет отишли у Бостане 1956/57.г. због недостатка наставног кадра. Школске 1956/57.г. радили су Божидар Мирић и Божидар Милетић. Тада су радили само нижи разреди са 66 ученика. Школске 1957/58. године радили су два учитеља, Божидар Мирић, био је уједно и управитељ и Радисав Ранчић који јe дошао из Бостана, учитељску школу јe завршио Пироту. Није дипломирани учитељ. И даље се радило под тешким нехигијенским условима, јер су учионице биле и даље непатосиране и тешко се одржавала хигијена, али захваљујући залагању наставног кадра и курира па и самих ученика (како пише) хигијена школе и дворишта била је задовољавајућа. Број ученика био је већи у односу на претходну годину, било је укупно 77 ученика. Те године је изграђен клозет у школском дворишту, ископан је бунар, патосирана је канцеларија и засађен воћњак. Од 4. 5. 1958. г. Радисав Ранчић напуста школу, иде на боловање и не враћа се до краја, а са свим разредима ради учитељ и управитељ Божидар Мирић, који је завршио школску годину раније 9. 6. 1958. због позива за Армију.
Школске 1958/59. године од 6. 9. 1958. г. Божидар Мирић поново је био на раду у овој школи, и радио је са свим разредима, пре и после подне комбиновано, са првим и трећим пре подне, а са другим и четвртим разредом после подне. Било је укупно 75 ученика. Он је био уједно и управитељ сам себи. Радила је ђачка кухиња. Углавном се кувало млеко и пиринач. Тај посао обављао је курир школе. Припремао је у казану напоље или ако је киша и снег радио је у још недовршеним просторијама.
До ископавања бунара у дворишту водом су се служили са извора (кладенац кулски) који је био удаљен од зграде око 300 до 400 м. Одлазили су ђаци да би пили воду или је курир воdу доносио кантама. Школом је као и ранијих година управљао Школски одбор у саставу: Живко Митровић, председник, Костадин Николић, Стојан Перић, Тривко Савић, Сава Стојановић, Станко Николић и Божидар Мирић, управитељ школе.
Даље летопис школе није вођен до 1970. г, па су за тај период коришћени дневници рада, уписнице, прозивници, матичне књиге и деловодници. Школске 1959/60. године у Прековцу је од стране Савета за просвету и културу постављен за учитеља Сретен Еленков, који је пре тога радио у Драганцу. Радио је са сва 4 разреда, а уједно био је и управитељ, становао је у стану где су и до сада становали учитељи.
Оснивање Српске школе Прековце
Од 22. јула 1960. године СО Ново Брдо донела је Одлуку број 1861/1 о оснивању потпуне основне школе, под називом „Српска основна школа – Прековце“. Тада је школа користила свој печат округлог облика следеће садржине: Народна Република Србија, Аутономна Косовско Метохијска Област, Основна школа Ново Брдо – Прековце.
Следећа 1960/61. година почела је на у време, са новим кадаровима. У пети разред долазе ученици из Извора, Зебинца, Прековца и Лабљана. Постојала су два одељења петог разреда. У сваком одељењу била су по 32 ђака. Дошло је до интеграције школа из Извора и Зебинца, које постају издвојена одељења матичне школе у Прековцу. Управитељ школе био је Сретен Еленков, а уједно водио је ниже разреде. У Извору као издвојеном одељењу радили су Јован Ђорђевић и Недељко Мијалковић (Рсавци код Пирота). Школа је имала 98 ученика, у Зебинцу је радио Станимир Илић, имао је 93 ученика, у Прековцу су радили у нижим разредима Радмила Гргова са првим и трећим разредом, имала је 40 ученика. Сретен Еленков радио је са другим и четвртим разредом, имао је више од 40 ученика. У вишим разредима радили су: Иван Гргов (из Смиловца код Димитровграда, дошао је из ОШ у Бостану 1960. отишао је у ОШ у Јањеву 1964. са супругом Радмилом. Предавао је познавање природе, физичко васпитање, руски језик, познавање друштва и музичко. Велибор Антанасковић, из Бостана, био је учитељ и студент филозофскоф факултета на групи руски језик и књижевност, (касније био је професор руског језика, живи у Нишу, отац је двоје деце и деда, иначе родом из Бостана, из махале Чуљковци), предавао је српски језик, математику, ликовно, општетехничко образовање 1963-1965. Пети разред је имао два одељења, по 32 ученика у одељењу укупно 64 ученика. Пети разред је имао 9 предмета. Разредни старешина био је Иван Гргов одељењу V-1 a Велибор одељењу V-2, Долазила су и деца албанске националности.
Школске 1961/62. године постојали су V. и VI разред. У нижим разредима радили су и даље Радмила и Сретен, који je био управитељ школе, имао јe хонорарне часове у вишим разредима. Број ученика био је већи у односу на претходну годину, јер тада у саставу ове школе почела су да раде одељења у Лабљану на албанском наставном језику и у саставу су ове матичне школе. Тада су постојала два одељења VІ разреда. Укупно је било 420 ученика. Те године радили су: Никола Панајотов, из Смиловци код Пирота, Иван Гргов, Радмила Гргова, Сретен Еленков, Бранко Меденица, који у међувремену одлази а на његово место долази Божидар Танасић. У Извору је радио Јован Ђорђевић у Зебинцу Станимир Илић, а у Лабљану Осман Реџепи (из Подујева од 1961. а отишао је у Јањево 1963). Курири су били: Ђорђе Марковић у Прековцу, Томислав Јовић у Зебинцу, Славко Ивковић у Извору и у Лабљану Исак Краснићи. Сретен Еленков је управитељ и учитељ, хонорарни наставник и разредни старешина V-2 одељење. Послове секретара води управитељ школе, као и до сада, а књиговодствене посллове обавља један радник, на нивоу општине за више школа. Због повећања обима рада курирских послова прима се још један помоћни радник у Прековцу, Петко Маленовић из Прековца, махала Забељци.
Промена имена
На органима школе 21. 2. 1962. године донета је одлука о промени назива школе и дат је предлог да то буде Основна школа „Моша Пијаде“ Прековце, а која у свом саставу има издвојена одељења у Извору и Зебинцу од првог до четвртог разреда, у Лабљану на албанском, а касније ће се формирати прва одељења нижих разреда и на српском језику. Овај предлог упућен је Општини Ново Брдо, који је и усвојен. Школа је радила под тим именом до 1992. године када је добила данашње име. Тада су истурена одељења добила засебна имена, школа Извору добила је име 22. децембар у част дана када, је први пут почела настава у државној згради, а у Зебинцу у част дана ослобођења краја, добила је име, 16. новембар“. Без обзира на име користио се један печат и оне нису више биле самосталне, дуго су прослављале свој дан школе, све дотле док су и мештани били заинтересовани и учествовали у прославама. Са смањеним учешћа у прослави престало се са прославама, јер је било и нелогично једна школа а три дана прославе, тако да су се од 1979. године потпуно обуставиле ове прославе, а ученици учествују програму за Дан школе у Прековцу. Као разлог за смањење прослава је можда и најбитнији смањење броја ученика. За разлику од Извора, где се славио 22. децембар, као дан уласка у државну зграду, у Прековцу се није прослављао такав дан, али се свечаност организовала поводом 29. новембра, Нове године, 8. марта и завршетка наставне године.
Сретен Еленков је 14. 9. 1962. године разрешен дужности Управитеља школе Прековцу и прешао јe у Извор, у издвојеном одељењу исте школе. На месту управитеља школе 1962. године дошао је Ђура Божиловић из околине Пирота, који је дошао из основне школе из Драганца, са супругом Дивном, родом из Копривнице код Пирота. Они су 1964. отишли у Ош у Грачаници. Ђура је имао завршену учитељску школу, а Дивна само три разреда учитељске школе. Због повећања обима послова и отварања нових разреда, школске 1962/63. године формирао се и шести разред са по два одељења. То јe изискивало ангажовање већег броја радника, дошли су да раде Боривоје Манић из Велике Лукање код Пирота, наставник са завршеном ВПШ географија, Љубица Манић из Зебинца, дипломирана учитељица,(од 1. 9. 1962. године, дошли су из ОШ у Бостану, а отишли наредне године у Грачаницу). Живадинка Ђорђевић (3 разреда учитељске школе) из Сврљига, дошла током године, а 15. 3. 1963. године вртио се из ЈНА Мијалковић (који је раније радио у Извору и ради на месту Николе Панајотова, који одлази у ЈНА), а Живадинка одлази у ОШ у Бостану.
Мали je број наставника cе запошљавао и био квалификовани за тај посао, али због недостатка наставног кадра били су ангажовани и са по два и три разреда учитељске школе, са гимназијом или економском школом, што је посебно карактеристично мали је број таквих из овог краја, или нису били заинтересовани да раде у школи или нису примани. Ови неквалификовани наствници су током лета ишли на доквалификацију или преквалификацију у Призрен и за три месеца добијали дипломе учитељске школе, или се уписивали на ВПШ у Приштини и вандредно студирали и оспособљавали се за овај посао. Док су до тада административно-благајничке послове обављали директори, у школској 1963/64. г. за тај посао примљен је Живорад Живковић из Извора, ту је и завршио свој радни век. После паузе због студија поново је дошао да ради Велибор Антанасијевић, дошли су Недељко Мијалковић, Велимир Тошић (Рсавци код Пирота), Иглика Андонова (Мазгоси код Димитровграда), Милка Стојев (Мазгоси код Димитровграда) са гимназијом, само је Тошић био апсолвент ВПШ. За рад у албанским одељењима у Лабљану био је примљен Исмаиљ Бајрами из Гњилана, са три разреда учитељске школе.